Koliko
puta tjedno mijenjate posteljinu? Na kojoj temperaturi perete svoje tange, ili
njegove bokserice? Što vam je ginekolog radio, zadnji put kada ste ga
posjetili? Koji broj grudnjaka nosite? Kad ste sami, radite li „ono“? Kad ćete
prekinuti s momkom? Ili, kad ćete pokrenuti razvod braka?
Upravo
sam postavila hrpu pitanja čiji se odgovori mene ne tiču? Neugodno vam je, a
pomalo sam vas i iznervirala? Neka sam, i ni najmanje se ne ispričavam. Jer
upravo se tako ja osjećam.
Tako
se ja osjećam svaki put kad me netko pita kad mislim završit taj faks, pa da se
konačno udam. Svaki put kad me netko pita koliko moj momak ima godina i zašto
baš toliko. Svaki put kad me netko pita je l’ mi najbolja prijateljica trudna,
pa se udaje (jer ima tek dva’es tri i ‘ko se još vidio udavat iz ljubavi?!).
Tako
mene iznervira svaki put kad čujem konstatiranje da je nekome zadnji vlak za
udaju, zadnji brod za rađanje, zadnji avion da učini nešto od života. Samo zato
jer je on tako napravio, pa je bio sretan. A nije. Najčešće nije. Nego eto,
selo je reklo. A znate kako kažu, što se mora… Selo se mora.
Da
vam nešto kažem: malo sutra se mora! Ne žurim s faksom jer mi je ovako baš
lijepo, jer volim spavat do podne i jer uživam u sladoledu za ručak dok god
mogu.
Ne
udajem se još, a možda i neću, jer nema tog papira koji će mi garantirat da će
me on svako jutro poljubiti prije nego izađe iz kreveta, ili da će me po noći
pokrivati kad se, ovako krakata, otkrijem.
Rodit
ću dijete jednog dana, ne zanima me kome, zanima me samo da je moje. I ne
zanima me kojeg će biti spola, ma nek’ je i dinosaur, al’ neka bude zdravi
dinosaur. Neka bude sretan i neka zna da ga volim taman naopačke hodao i u
slične sebi se zaljubljivao, eto takvog ili takvu ću sebi roditi.
Svaki
put kad me ispred crkve upitate jesam li ja sljedeća, zamislite se na groblju
ili u bolnici, dok vas ja pitam isto.
Ona
se ne udaje jer je trudna (zamisli!), udaje se jer je sretna s njim, a on je
ženi jer je, jeb’la majku svoju, toliko voli. I neka joj je tek dva’es tri, udala
bi se ona za njega i sa šesnaest da ga je prije našla. Samo se umrijet mora,
rekla bi moja mama, a ne mora se ni to ako ostaviš traga dovoljno da u tuđim
riječima živiš.
Žene
ne rađaju djecu jer ne mogu, ili ne žele, ili trenutno rade nešto drugo. Možda
nije trudna kad joj se nazire trbuščić, možda je sinoć večerala dvaput. I još
jednom u dva ujutro. I to je u redu.
Ljudi
ne staju pred oltar jer i bez njega sve pod krovom funkcionira, i to je isto u
redu. Rade gdje žele, makar njihova diploma nije ni stotinu područja blizu.
Vrijeme provode kako žele i s kim žele. Vole kako žele i koga žele. I to je u
redu. I nisu oni ludi, sretni su. Možda ste vi ti koji su ludi.
Sačuvajte
me, nebesa, moranja svih vrste. Moranja da se nekome svidim. Moranja da živim
kako drugi žive, ili životom kako mi oni zamišljaju jer tako je najbolje. Možda
i je, za nekoga drugog.
Spasi
me, Bože, bijelih vjenčanica za udovoljavanje drugima i trbuščića jer je
otkucalo podne. Sačuvaj me življenja normi što ih je kreiralo selo, jer kako bi
Martina Mlinarević rekla, „jebo selo, nisi se zbog sela ni rodila“.
Piše: Iris Mirosavljević
lolamagazin.com
