Ništa
više nije kao nekadašnje jeseni.. One iz detinstva. Tada smo znali da je vesnik
uveliko zrele jeseni miris zimnice, paprika, pekmeza i ajvara na koje je
mirisala cela ulica. Kada se iz dvorišta čula graja i žamor ženskih glasova jer
se zimnica spremala zajedno- komšijski, po principu jedan dan kod jedne, jedan
dan kod druge.
Kao
raspored časova, tako je bila definisana satnica u kojoj su se redom smenjivale
ženske ručice u mešanju dubokog masivnog kazana sa velikom drvenom varjačom.
Svaki dan se znalo ko je zadužen za ručak i ta domaćica bi bila oslobođena
poslova oko zimnice jer je spremala na veliko ručak za ostale. Supa od domaće
koke (jer naravno moralo je biti „jelo sa kašikom“). Pasulj iz bašte, sa
domaćim rebrima. Domaći hleb. Pite raznih vrsta. Umesto kolača štrudle i
kiflice, salnjaci. Razne vrste kompota. Svega je bilo.
Svi
bi donosili urode iz svojih bašta, onoliko koliko im je rodilo. Zajedno bi to
sve pravile, gulile, seckale, spremale. Deca su učestvovala u pakovanju.
Njihovo zaduženje je bilo da režu četvtaste komade celofana, a dečaci su rezali
gumice od guma za biciklo, pa bi se tako pakovale tegle. Prepune tegle,
najšarenijih boja koje ni najbolji slikari ne bi znali izmešati delile su se
ravnopravno. Bez obzira ko je donio koliko svežih namirnica. Ali nepisano
pravilo, u toj najpravednijoj raspodeli zimnice, bilo je da uvjek par tegli
više ide ognjištu u kome ima više dečije čeljadi.
Da
imaju da namažu ajvara i marmelade u hladnim zimskim danima. Onima u kojima smo
svi znali vući majku za rukav pitajući: „Ima li šta slatko?“, a ona uvijek
imala spreman odgovor kao iz topa (odgovor koji smo tad kao deca mrzili): „Imaš
pekmeza, namaži, i mlijeka.“, a mi bi prevrtali očima jer zaboga, nije to
„slatko“!
Sad
za „te“ pekmeze, ajvare, kisele paprike plaćaju skupo. Za te nekadašnje, kojih
su bile pune špajze i koji su se podrazumjevali kao zalihe svakog domaćinstva.
Sada angažuju dizajnere da te iste tegle što bolje oboje, isrctaju, da
izgledaju što autentičnije tim tadašnjim – domaćinskim, jer to je garant bolje
prodaje proizvoda.
A
sad jesen sve više postaje period oblačnog vremena, kiše, depresije – kako
kažu.
Težak
period jer trebaju se deca voditi u školu po kiši. Nezgodno je i voziti po
kiši. Gužve su neopisive. Oblaci su i sumorno vreme. Ne može se više ni sediti
u baštama kafića. Zimnice se skoro više i ne prave. A i ne može se praviti
zimnica u zgradi, u gradu. A i ne isplati se, toliko je poznatih renomiranih
proizvođača koji vam dostave šta poželite iz asortimana zimnice na kućnu
adresu. Kažu „home made 100 %“. Može i da se i plati na rate.
Eh
jeseni, kako li si nekad bila topla… Toliko da ova sjećanja iz detinjstva su
dovoljna da mi ugriju dušu u ovim hladnim, bezličnim danima u kojima gotovo
niko i ne osjeća radost tvog dolaska i trajanja.
Eh jeseni, kako li si nekad bila topla..
Autor: Maja Despotica Despot uspesnazena.com
