Kad
dođu teška vremena, treba zastati, primiriti se, sačekati da prođe. Vratiti se
na bazične stvari, usporiti.
Toliko
se svet zahuktao, ubrzao, jurnjava, ludilo, brzina, deset stvari radimo
odjednom, sa deset ljudi pričamo odjednom, jedemo s’nogu, kafu pijemo iz
kartonskih čaša, dok se probijamo kroz gradsku gužvu, deca nam nauče pre da
skroluju po ekranima telefona nego sto nauče da drže kašiku, prejedamo se pa se
onda izgladnjujemo i tako u krug, pumpamo se, bildujemo, vrtimo kanale od 1 do
500 ne znajući više šta gledamo, punimo glavu bespotrebnim informacijama, mi
sve možemo, mi sve moramo, i to odmah, i to sve. Brzina, brzina, brzina.
A
onda se desi nešto što te opomene da staneš.
Da
se povučeš.
Zatvoriš
u kuću.
Pruži
ti priliku da preispitaš prioritete.
Da
se utišaš i isključiš iz struje.
Da
malo budeš staromodan.
Da
usporiš.
Kaže
narod da u svakom zlu ima nešto dobro, fokusiraj se na to dobro, dok zlo ne
prođe..
Sanja
Krstić
uspesnazena.com
