Ne
volim da se šminkam. Ne nosim na posao visoke pete i uzane kompletiće. Ne volim
dugačke nokte. Ne idem na pedikir. Na pomisao da sam zaglavljena u solarijumu
mi se podiže kosa na glavi, a i depilaciju bih radije preskočila.
Ne
vodim dugačke razgovore uz kafu sa prijateljicama. Ne glumim da ne mogu podići
kutiju tešku 2 kg i ne želim da se predstavljam kao krhko biće. Mrzim šoping i
kupujem samo kad moram. I tada bih najradije da to za mene obavi neko drugi i
maštam o danu kada će moja zemlja imati online kupovinu da ne moram da se guram
sa drugim oduševljenim tetama.
Kakva
sam ja to žena, pomisliće ovi koji me ne poznaju? Ja volim da kuvam i ne mislim
da sam zbog toga manje cool. Volim i da jedem, iako to kao žena nikako ne bih
smela priznati. Ali nisam raspoložena da glumatam i nabadam brokoli praveći se
da je ukusan.
U
stilu karfiol je mnogo ukusniji od pizze. Možeš misliti. Ja najviše volim da
nosim patike i ne, štikle nisu udobne. I u njima se ne osećam kao da nemam
ništa na nogama. Ove koje tvrde da su štikle od dvanaest cm jednako udobne kao
dobre patike ili nikada nisu nosile patike ili lažu. Treće nema.
Ja
volim da čitam. Od Tolstoja do E.L. Džejms. Ne mislim da sam manje
inteligentna, jer sam pročitala “Pedeset nijansi sive” i nemam problema s tim.
Biram da gledam ljubavne filmove sa srećnim krajem pre onih u kojima je Rambo
poubijao pola glumačke ekipe i šta je tu loše?
Kako
sad jedna žena koja ne voli da na lice nabaci tonu pudera, bronzera, rumenila i
drugih stvari za koje ne znam ni čemu služe, a kamoli kako se zovu, može da
bude emotivna i osetljiva. Da je u stanju da podigne i nešto teže od mobilnog
telefona i plače bezbroj puta na scene iz “Titanika”. Zato što se ne uklapa u
stereotip koje je društvo nametnulo i ono što žena jeste ili bi trebalo da
bude.
A
danas jedino trebam da budem – JA. I svaki dan sam ja – ja i ne razmišljam
mnogo šta o tome misliš ti. Pomisliće opet oni koji me ne poznaju da sam
verovatno neka zapuštena, brkata i čupava namrštena žena koja ne komunicira ni
sa kim i ne voli nikoga.
Opet
stereotip. Naprotiv. Ja sam uvek veselo iskrena i iskreno tužna i iskreno
ljuta. Moja odeća je uvek čista, samo što radije biram da je od pamuka, a ne od
sintetike, čipke i likre. Misliće verovatno da sa ljudima komuniciram nervozno,
neljubazno i da ih izbegavam.
Opet
potpuno pogrešno, iako bi se iz onoga što sam iznela moglo zaključiti upravo
to. Dobro, zbog moje guste i naporne kose, čupava sam vrlo često. Priznajem.
Ali mrzim feniranje. Ja volim da pišem. Uglavnom o sebi. Znam da nekim
neostvarenim ljudima idem na živce.
U
fazonu, šta ova pametuje i koga briga. Apsolutno nikoga ne mora biti briga. Ja
radim ono što mene čini srećnom, a trenutno je pisanje jedna od stvari koja me
najviše usrećuje i opušta. Koliko vas danas sebi daje luksuz da se bavi onim
što ga čini srećnim i da se ne opterećujete šta o tome misli vaša okolina?
Postoje
i oni koji se mršte kada se direktno ili indirektno prepoznaju u mojim radovima
pa se ljute. Misle da ne znam, a znam. Samo me opet nije briga. Iskrenost je
mnogo jednostavnija od lažne ljubaznosti i lažnih osmeha. Laži umaraju, a od
preteranog smeškanja se stvaraju bore.
Ja
uvek biram prirodu ispred betona. I ne volim da hodam po gradu subotom,
nacifrana i nalickana da bih impresionirala ljude za koje me apsolutno nije
briga. Ne volim da izlazim na fancy mesta. Tačnije, ne volim da izlazim uopšte.
Izlazak znači da će mi kasnije tri dana koža smrditi na duvan, a da će me u
grlu peći od tuđih cigareta.
I
boli me uvo što neko misli da sam licemer, jer sam se od devojčice koja je
svaki dan provodila u kafićima i klubovima i pušila dve kutije cigareta
pretvorila u ženu koja subotom više voli da gleda film ili čita knjigu. I ne
razmišljam mnogo o sebi već živim kako mi se živi.
Ne
programiram svoj doručak, ručak i ne preskačem večeru. Ups. Između buke i
tišine kod mene tišina uvek pobeđuje. Između crne i bele uvek sam za belu. Ne
volim sivu. Ne volim sredinu. Pomalo neracionalno, uvek biram krajnost.
zenskikutak.rs
