Ljudi,
vrlo često, pobrkaju termine i njihova značenja. Neki, iz pukog neznanja i
neukosti. Mnogi, sa namerom da zamene teze, zlurado, pa im po potrebi, ista
stvar znači jedno, a drugi put, ono, baš suprotno. Razlozi za to su različiti,
ali uzrok tome je uvek iz istog izvora – sopstvene slabosti.
Većina
će reći da svako treba da gleda svoja posla, ali kada naiđu na nekoga ko to
zaista i čini, uvek i neizostavno, on neće biti neko ko gleda svoja posla, već
će biti – uobražen, hladan, autističan, nezainteresovan.
Zašto?
Zato što ljudi vole da čačkaju po tuđoj intimi, ali vole i da se čačka po
njihovoj, iako se pretvaraju da ne vole.
Čime
bi hranili sujetu kada bi znali da ljude ne zanima ono što oni rade? Zar
voajerizam i egzibicionizam sada nisu na vrhuncu svoje moći? Ne znam da li još
iko plaća špijune, kada danas, svako može da dođe do raznih podataka o svakom,
i to zato, jer su ljudi na to pristali?! Za džab-džabaka.
Dok
slažu slagalicu, čeprkajući po onome što se njih ne tiče, ako fale delovi, ono
što fali, oni će da izmisle. Ima slika da se složi, samo tako. Na šta će to da
liči, nema veze. Njima nije bitno šta je istinito, nego da imaju sliku koja se
njima sviđa.
Najzabavnije
mi je, kada pred njima, tresnem pravu sliku. Da se ne muče. Eee, neće oni pravu
sliku. Ima da je docrtaju i tačka. Svako vidi ono što želi, ili što se njemu
sviđa, i tu, nema pomoći. Zašto im tresnem gotovu sliku, kada to znam? Rekla
sam već. Ludo se zabavljam dok posmatram te izraze lica, pokušaje da neveštim
pokretima menjaju sliku, i tako se, zamažu kao deca na času likovnog.
I
moja mama je digla ruke. Šta će, jadna žena, ne može ni ona više da pokušava da
zabašuri ono što sam rekla (a rekla sam baš ono što sam mislila), rečima: „Nije
ona tako mislila“. To je moja mama stalno radila, od kad sam progovorila. Nije
žena znala šta ju je snašlo. Bila sam velemajstor da kažem naglas, ono što svi
vide, a ćute. I dok se ona pravdala rečima: „Nije ona tako mislila“, ja sam
zaprskala do kraja, potvrdno i ozbiljno klimajući čupavom glavom:
–
Jesam, jesam, baš sam to mislila.
Postigle
smo nagodbu, da ćutim, dok me neko nešta ne pita. Samo, to nije baš mnogo
popravilo stvar. Znate, ljudi svašta zapitkuju. I onda, grom iz vedra neba.
Nagodba
je i danas na snazi. Dok me ne povuku za jezik.
Teglim
ja, prošle subote, svežu robu sa pijace, pa nogom, otvaram ulazna vrata u
zgradu. Kad, srećem ženu koju znam iz viđenja. Sad, da li ona živi u mom ulazu,
ili onom do, ili preko puta, pojma nemam. Ne znam ni kako se zove. Kako god ko
shvatio, mene mnogi ljudi zaista ne zanimaju. Eto, ja mislim da gledam svoja
posla, a oni misle da sam uobražena i tako to. Još gore je, što oni znaju, da
mene uopšte ne zanima šta oni o meni misle, niti me to potresa. O meni ima ko
da misli. Nekoliko ljudi, i meni je to više nego dovoljno.
–
Oho, komšinice, nisam vas videla 100 godina! Viđam vašeg sina, on je već veliki
momak. Mislila sam da ste se vi odselili. Jeste dobro?
–
Dobro sam, hvala. Kako ste vi? – ne bih je ni pitala, da mi mama nije iskrsla
pred očima, sa onim njenim izrazom lica, kako se ponašaju lepo vaspitana deca.
–
Bože, od kad vas nisam videla – prelazila je pogledom preko mene, gore –dole,
par puta, kao skenerom – Nisam dugo videla ni onog finog gospodina što vas je
posećivao, pa sam mislila…
–
Nisam ga ni ja videla, verovatno isto toliko. Cenim da vam je evidencija
precizna. Ako vam on treba, da vam dam njegov broj? – spuštam one gomile kesa,
da mi ne seku ruke.
–
Aaaaaaa, ne, ne, ja onako – gledala me je zabezeknuto.
–
Niste mi rekli, šta ste mislili, što bih se selila iz svog stana? – procenila
sam da zabava može da počne.
–
Paaaa – izgledala je kao miš kad upadne u mišolovku, dok sam je gledala
podignutih obrva – mislila sam, možda ste se udali. Nemojte se ljutiti, ali
ljudi svašta pričaju. Znate kakvi su ljudi? Vi ste dugo sami, a ovako spolja,
ne fali vam ništa, pa, eto, ljudi kažu…
–
… da mora da mi nešto jako fali, što se ne vidi spolja, kad me niko neće –
nastavila sam namerno umesto nje.
–
Ne, ne, zaboga, nego, eto, ja mislim, gre’ota da ostanete sami. Teška je
samoća, a nešto se mora trpeti. Eto, ja hvala Bogu, već 32 godine živim u
braku. Svašta sam i ja preturila preko glave, pa opet…
–
Vi živite u braku 32 godine, a meni pričate o tome kako je teško biti sam?!
Kako vi to znate? Imate dojavu ili ste sami u braku? Bila sam u braku, ali ne
presrećem ljude po stepenicama da im na tu temu delim savete. Inače, ne morate
da se mučite. Znam da mi mnogi ne znaju ni ime, i da sam za većinu,
raspuštenica sa drugog sprata. Sad, zamislite da ja vas savetujem da se
razvedete?! A imala bih veći kredibilitet od vas, jer sam bila „u“ i „van“
braka.
Pošto
je ona zanemela, a ja nastavila svojim putem, sa teretom koji sam nosila, sad
ću da nastavim sliku. U ime nas udovica i raspuštenica, koje se nikad više
nismo udavale, a za sve one, koji godinama zabadaju nos u naš život, daju sebi
za pravo da nas savetuju, manje pod plaštom žaljenja, a više pod plaštom
zavisti.
Istina
je da je samoća teška. Zato je se ljudi i plaše. Ali, ljudi se plaše i smrti,
sve dok im život ne servira toliko okrutne okolnosti, pa shvate da smrt nije
najgore što može da im se dogodi u životu. Tako je i sa samoćom. Nekad te ona
izabere, a nekad ti izabereš nju. U našem slučaju, a govorim u svoje ime, u ime
još nekoliko žena koje poznajem, i možda, mnogo više njih koje ne poznajem
uopšte, mi smo je izabrale, najviše zbog gađenja. Znate, imamo slab želudac.
Najmanji
je problem što nam se zgadio brak. To bi i prošlo, da nas odmah nakon toga nisu
sačekali razni „udvarači“ među njima muževi naših poznanica, bivši kućni
prijatelji, prijatelji bivših muževa, saradnici. Svi su imali ideju da smo mi
otvorile „firmu“ u kojoj su oni dobrodošli, kao tešitelji, sa idejom da smo mi
ucveljene. Kad vide da nismo, i da mi ne pristajemo na „daj šta daš“, postajali
su uvređeni. Oni, a ne mi, koje tretiraju kao polovnu robu, pa bi još trebalo
da budemo zahvalne Bogu na njihovim ponudama i postanemo njihove ljubavnice,
kad već nismo bile „pametne“ da sačuvamo brak.
To
je funkcija koja nam logično sleduje?! Pazi, Boga ti?! Kada smo uspevale da
nađemo nekog slobodnog, i pokušavale da ostvarimo vezu, on je bukvalno bio
slobodan, jer je svoju decu, i najveći deo tereta, ostavio svojoj bivšoj ženi.
Isto, kao što je i nama ostao naš, pa je „slobodni pastuv“ imao sve vreme ovog
sveta. U satima koje smo provodili zajedno, zašto bi on sa nama delio brigu,
gde su i šta rade naši tinejdžeri, kad o njegovim, kako rekoh, ima ko da brine.
On nema sluha za to, da mi nismo u punom sjaju i na visini zadatka, baš kada on
od nas to najviše očekuje, jer nas hvata panika zašto nam se dete dva sata ne
javlja na telefon. Nije on sebičan, on nas obožava pa ne može da podnese da nas
deli. Nije to isto.
Decu
smo same podigle, a i ako smo dobile poneku alimentaciju, za te sitne pare,
očekivalo se da se klanjamo do crne zemlje. A mi, eto, nismo htele, pa smo opet
bile nezahvalne, jer celokupno društvo od nas u svemu očekuje da budemo
zahvalne za mrvice. Mrvice ljubavi, mrvice pažnje, mrvice novca. Zauzvrat,
očekuju sve, samo ne mrvice. A mi se drznule, pa nećemo. Nećemo i dalje. Jer,
sve što imamo, same smo stekle. Niko nam nije pomagao, nego naprotiv, svaka šuša
je gledala da zloupotrebi naš status. Sada, kada smo sve to pregurale, kada su
nam deca odrasla, kada smo uredile naše živote i pronašle unutrašnji mir, mi,
eto, nećemo da postanemo negovateljice za koju godinu. Nekome, koga su druge
trošile dok je bio mlad, lep i snažan. Neka mu one mere pritisak, opominju ga
da popije terapiju na vreme i pire mu u…hladan čaj. Ja, vala, neću. Ni moje
rane niko od njih nije previjao.
Eto,
drage komšinice, posmatrači i ostali dušebrižnici, po službenoj dužnosti,
zabadači nosa u tuđi život. Da li vam je palo na pamet, šta mi sve znamo, a
ćutimo? Šta mislite, da li nam se povraća, dok vi kačite slike o vašem srećnom
braku, a mi primamo poruke od vaših dragih muževa? Ignorišemo i ćutimo, samo da
ne bismo razbucale to ruglo, koje vi smatrate svetinjom. Uostalom, žene su uvek
bolje pravdale muškarce, nego oni, sami sebe. Znamo za opravdanje, ne, bi oni,
nego, smotale ih one raspuštenice. Je l’ da?!
Sliku
sam vam dala, do pola nacrtanu. Ona se vama ne sviđa, pa ćete je, ionako,
krečiti. Kada završite sa mojom, znam da nećete preći na svoju, iako bilo bi tu
dosta posla.
Izvini,
mama, ako te poneko popreko pogleda. Ne vredi da se pravdaš. Baš sam tako
mislila.
besnopile.rs
Autor: Aleksandra Prica
