Od samog začetka, terapija se
posmatra kao nešto što se dešava isključivo unutra, između četiri zida, na
kauču ili u udobnim stolicama, dok je u samom centru odnos terapeuta i
klijenta. Izlazak u spoljni svet rezervisan je isključivo za bihejvioralne
terapijske intervencije, kao u slučaju fobija, navodi Psihobrlog.
Međutim, izvestan broj terapeuta
pionira, počeo je da izvodi terapijske seanse napolje, u različitim okruženjima
– parkovima, šumama, baštama – a sve sa ciljem da iskoristi psihološke i
fiziološke benefite koje nudi sama priroda. U seansama je ona ili integrisana u
terapiju (razgovor uz baštovanstvo ili penjanje) ili je samo pasivna pozadina
(sedenje ili šetnja po prirodi uz razgovor), i u svakom slučaju unosi novu
dimenziju i pomaže da se uobliči terapijski odnos.
Rane dokaze lekovitog uticaja
prirode pružila je desetogodišnja studija Rodžera Ulriha koja je pokazala da se
bolnički pacijenti sa pogledom na prirodu brže oporavljaju od onih čiji prozor
gleda na asfalt. Anegdotski i kvalitativni podaci sugerišu da otvoren prostor
pozitivno utiče na mentalno zdravlje (a posebno nas je tome naučila pandemija),
recimo smanjuje stres i poboljšava raspoloženje, koncentraciju, samopouzdanje.
Tu negde proviruje i hipoteza o biofiliji koja kaže da postoji urođena veza
između ljudi i prirodnog okruženja. Čak
je i Frojd smatrao da je nekim njegovim pacijentima lakše da se opuste i
otvoreno govore o onome što ih muči na zelenim površinama Beča.
Ekopsihologija je sve popularniji
pokret ili ideologija koja pokušava da „leči“ ljude tako što ih psihološki
dovodi u blisku, spiritualnu vezu sa prirodom. U osnovi je uverenje da smo se
otuđili od prirode, i da je urbanizacija dovela do poremećaja koji zovu
„deficitom prirode“, te da je stvar posebno ozbiljna u gradovima kojima
nedostaje zelenilo. Vera u moć prirode dovela je do brojnih praksi kao što je
terapija šetnjom, hortikulturalna terapije, „kupanje u šumi“… Postoje čak i
posebne alternativne terapijske intervencije razvijene devedesetih godina
prošlog veka, koje se fokusiraju na netaknute delove prirode, pa imamo terapiju
divljinom i avantura terapiju. Suština je u tome da bi prihvatljiv nivo stresa
i izazova, osećaj nepoznatog, rizik koji nosi izloženost prirodi, trebalo da
nas izvuče iz zone komfora i baci u zonu ličnog razvoja i preuzimanja
inicijative.
Ipak, vode se debate po pitanju
toga da li je termin terapija primenljiv na sve ove prakse jer je potrebno
postaviti jasnu razliku između onoga što ima terapijsko dejstvo i onoga što je
terapija sama po sebi. U tom smislu, predlaže se termin „terapija prirodom“ za
sve one slučajeve kada se standardna, tradicionalna terapija vođena
licenciranim terapeutom dešava u prirodnom okruženju, a „terapijska avantura“
ili „prirodna iskustva“ za terapijsko korišćenje prirode bez prisustva terapije
u svom pravom smislu. Takođe, za sve ovo i dalje ne postoje „standardi“ i
„licence“.
Kada pričamo o „terapiji prirodom“
osnovna nedoumica je kako proceniti za koga je pogodna? Istraživanje rađeno na
uzorku 322 psihoterapeuta različitih terapijskih pravaca i 163 klijenta koji su
bili deo ovakvog vida terapije, pokušalo da pruži odgovor i ponudi okvir za
najbolju praksu. Osnovno do čega su došli jeste da terapeut sam treba da
proceni da li klijent želi da radi u prirodi i zašto, da li je fizički i
psihološki sigurna sredina, koji će biti dodatni benefiti, da li odgovara
problemu i kako se priroda uopšte uklapa u plan oporavka klijenta.
Ispitanici su generalno izveštavali
da je priroda ojačala terapijski odnos posebno zbog manjeg disbalansa moći; da
je terapijski susret bio „bogatiji“, komunikacija lakša, uz dodatnu povezanost
sa svetom oko sebe. Potencijalni problemi sa kojima se terapeuti susreću
uključuju nepredvidivost i distrakcije koje mogu da utiču na rad, kao i otežanu
garanciju etičnosti procesa i poverljivosti. Svakako terapija šetnjom nije
pogodna za sve teme, posebno kada je u pitanju trauma, gde je potrebno stvoriti
sigurno mesto što je mnogo lakše u zatvorenom, ušuškanom terapijskom prostoru
koji je intiman i predvidiv. Sveukupno, neki terapeuti su smatrali da je
povezanost sa prirodom ubrzao oporavak, dok su drugi smatrali da nema mnogo
razlike u odnosu na zatvoren prostor tako da je uglavnom zadovoljavajuća
alternativa. Uz dobru terapijsku procenu opravdanosti takvog vida seansi, ne
može da naudi ali ne mora da znači ni da će pomoći više nego tradicionalna
praksa.
Za razliku od ovih terapijskih
pionira, postoji druga grupa stručnjaka koja se plaši medikalizacije prirode,
tačnije plaši se da cela ta priča ne ode predaleko. Primera radi, pre 5 godina
objavljeno je istraživanje u žurnalu Journal of Environmental Psychology a koje
je opisalo eksperiment na studentima koji su sedeli pred kompjuterom i dobili zadatak
da na pet minuta fokusiraju pažnju. Kada bi im opala pažnja, imali su mogućnost
da 40 sekundi pogledaju ili u prazan kroz ili u krov prekriven zelenilom.
Pokazalo se da čak i tako kratka „zelena“ pauza dovodi do kognitivnog oporavka,
a rezultati su se pojavili svuda u medijima sa sugestijom kako urediti poslovni
prostor tako da poveća produktivnost. Postoji samo jedna začkoljica a to je da
studenti uopšte nisu gledali kroz prozor već u fotografije (zelenog) krova na
monitoru. Toliko o prirodi!
Doduše, jedna druga studija
pokazala je da je „virtuelni kontakt sa prirodom“ bolji od potpunog
nedodostatka, ali autori jasno naglašavaju da se puno toga suštinskog gubi u
prevodu. Takođe su se pojavljivali saveti da ako držimo zemlju u ruci 20
minuta, bakterije iz zemlje pozitivno utiču na raspoloženje i praktično je ona
sama po sebi antidepresiv. Opet, ispostavilo se da je zaključak izveden iz
studije na miševima gde je određena bakterija koja se nalazi u zemlji povećala
nivo serotonina u mišjem mozgu. Preveliki skok na zaključak imajući u vidu da
je u pitanju preliminarna studija.
Nemoguće je ovih dana izbeći priču
o pandemiji (a namerno ne pominjem tzv „novu normalu“), te kako baš u ovoj
situaciji kada sigurnost više nije u tuđoj sobi, terapija šetnjom deluje kao
sasvim prihvatljiva alternativa skajp terapiji (koja takođe nije bez svojih
kontroverzi). Sve se promenilo, pa zašto ne i način na koji sagledavamo
terapiju?
