Malo
nam je potrebno da se osećamo kao potpuni promašaj a, zapravo, samo radimo
potpuno ljudske i normalne stvari – izgubimo strpljenje, osećamo se iscrpljeno,
uradimo nešto što smo rekle da nikada nećemo kada postanemo mame.
Teško
je izbeći pritisak da se bude savršen roditelj. Kako kad nas savršenstvo napada
sa svih strana – i spolja i iznutra. Napravi „savršenu“ dečiju sobicu. Ispeci
„savršene“ zdrave mafine. Napravi „savršenu“ rođendansku proslavu. Nauči dete
da se „savršeno“ ponaša. Upiši dete u „savršenu“ školu. Vrati se na „savršenu“ težinu
u što kraćem roku posle rođenja tvoje „savršene“ bebe koja se, naravno, ako
radiš svoj posao kako treba, nikada neće „loše ponašati“ jer, pogodila si, sve
radiš savršeno.
Pored
svega toga nekako očekujemo i da, nekim čudom, budemo „savršene“ žene, „savršene“
ćerke, „savršeni“ radnici i „savršene“ prijateljice. Šta god sve to značilo,
jedno je istina.
Mnogo tražimo od sebe.
PREVIŠE tražimo od sebe.
Treba
imati na umu da postoji razlika između toga da radimo najbolje za decu i da
stremimo savršenstvu. A ako sebe stvarno ulažemo u roditeljstvo, nije problem u
naporu koji ulažemo ili idealima koje imamo za cilj, već u tome da kada ne
ispunimo svoja perfektna očekivanja, budemo surovi prema sebi.
„Perfekcija je tako
varljiva, nedostižna i znači različito za različite ljude.“
Ono
što treba da znamo pri tome je da, ako nas deca vide kako smo surovi prema sebi
kada ne ostvarimo savršenstvo, rezultat je da samo deci prenosimo nerealnu i
nezdravu sliku o tome kako treba da živimo.
Zato
se zapitajte: Ako pokušavam da podignem nežnu, ljubaznu i dragu decu, nije li
važno (ili, bolje rečeno, neophodno) da i sama pokazujem svojim primerom šta to
znači?
Ako
želim da moja deca nauče da je u redu grešiti, da je u redu da nešto ne bude
baš kako smo to prvo zamislili kao i koliko je snage i hrabrosti potrebno da se
podigne posle pada i da je sve to upravo ono što osobi daje jačinu i snagu
karaktera, nije li onda važno da ja lično pokažem da nisam savršena i da i ja
pravim greške ili se mučim sa nečim? Zar nije važno da vide da pokušavam i da
neću odustati već ću i dalje pokušavati i truditi se?
Ako
želim da moja deca znaju da, ponekad, može biti jako teško izdržati jer morate
da se suočite sa činjenicom da još uvek niste uspeli, i tako ponovo i ponovo,
zar ne treba onda ja da se pobrinem da deca vide kako neko može da naiđe na
prepreku ili poteškoću ili potpuno pogreši, ali ima volju i samopouzdanje da
pokuša ponovo?
Ono
što je najlepše je da su nam, često, naša deca najbolji učitelji na ovu temu.
Da
li ste primetili ta mala dečija stopala koja se sapletu ili izgube ravnotežu,
ali se odmah i usprave? Ta beba neće odustati od hodanja samo zato što nije
uspela iz prve.
Taj
trogodišnjak koji vežba i vežba i vežba da sam sebi sipa mleko u čašu?
Napraviće neku mrlju ili će, pak, prosuti pola pakovanja, ali će pokušavati i
pokušavati dok god mu date priliku da to radi.
Petogodišnjak
koji pokušava da vozi bicikl, sedmogodišnjak kome je teško da upozna nove
drugare, ili 12-ogodišnjak koji se baš muči sa nekim predmetom u školi – ako ta
deca vide svoje roditelje kako se suočavaju sa svojim brigama, ako vide kako su
i dalje dobri prema sebi kada ne uspeju nešto, ako vide kako se roditelji trude
i to baš onda kada misle da bi lakše bilo odustati jednom za svagda – ta deca
će znati.
Znaće
da je istrajnost deo ljudskog bića i da upravo u procesu, u putu do cilja, a ne
samo u krajnjem rezultatu nalazimo pravo zadovoljstvo.
Zato,
kada sledeći put legnete u krevet i počnete da razmišljate o svim roditeljskim
neuspesima tog dana, STANITE.
Razmislite
o svim slabostima sa kojima ste se izborili, o svim stvarima koje ste naučili
tog dana i o svim budućim prilikama koje ćete imati da budete bolji i bolji
roditelj.
A
zapamtite i ovo: prihvatanje nesavršenog i usmeravanje vaše energije na prihvatanje
ljudskosti, izgradnju otpornosti i negovanje vaše upornosti - to? To je jedan
od najvećih poklona koji ćete ikada dati svojoj deci.
najboljamamanasvetu.com
