Znate
ono kad za nekoga kažete da imate o čemu da pričate sa njim ili njom? E sad,
jeste li nekad pomislili za nekoga kako imate o čemu da ćutite? Onako, da se
samo gledate i ćutite, a da vam to ne izaziva nelagodnost.
Nego,
ima ta jedna tišina koja je najlepša od svih. To je ona koja nastane kada dvoje
zaljubljenih zaćute, negde između poljubaca, gde se reči zamene pogledima, gde
se u zagrljaju pomešaju otkucaji oba bića i gde vreme stane. Utiša se sve, kao
neki slow motion na filmu... Desi se to i negde u sred svađe. Drugarica mi je
dala primer kad se u toj tišini oprostilo sve dotad rečeno. I ona je jednako
lepa kao i ova prva, ako je iskoristite kako treba. Imate li vi neku vašu
specifičnu tišinu, neku omiljenu?
Evo,
jedan lep primer: jeste li nekad zagrlili nekoga voljenog i toliko se izgubili
negde između ruku da je reći bilo šta potpuno suvišno? Jeste li nekad poljubili
i zagledali se u nekoga nakon toga da bi svaka reč uništila tu nit energije
koju bi pogledi stvorili?
Znate
li onaj osećaj kad neko ima oči koje same govore, ne treba im pomoć usana i
glasnih žica? Nedavno sam upoznala par očiju koje su baš takve. Tišina koja
nastane kada se u njih zagledam najbučnija je tišina koju sam ikad čula. I uvek
imaju nešto novo da ispričaju, nešto novo da otkriju. Često se izgube u mojim,
pa se tako pogledima tražimo negde iza tih očiju, u tišini. To su neke
šifrovane tišine, nedokučive, misteriozne, strastvene... Vreme im ne može
ništa, jer od njega ni ne zavise. Kao što rekoh, vreme tad stane, trenutak se
prostre na nešto nemerivo i samo su srca i disanje ono što nežno toj tišini
oduzima na potpunom smislu.
Imajući
u vidu ovo, nekako mislim da mi je draže da sa tim nekim očima ćutim. Lako je
naći nekoga za razgovor, toga uvek ima, negde, o bilo kakvim razgovorima da se
radi. Danas se sve svodi na tu bučnu komunikaciju, koja je nekad čak i
agresivna, prenasilna za ljude. I onda, kad zaćutite sa nekim voljenim, ta
tišina vam je i više nego samo lepa. Ona je nečija, tj. vaša, i u njoj lebdi
toliko misli, poljubaca, pogleda, iskrica, uzdaha... To je ono što je čini tako
čarobnom.
Ima
ona jedna pesma Dina Merlina, kaže:“Ali je najbolje u životu kad imaš nekog s
kim možeš lako da šutiš...“ Nije mi se ova rečenica toliko približila dok
vlasnik onih gorepomenutih očiju, na jednu moju glasnu misao, nije reagovao
sa:“Ćuti, ne prekidaj ovu prelepu tišinu...“
A
ono, jes’, beše prelepa stvarno.
cosmopolitan.rs
