Pustim muziku na telefonu jer nisam probirljiva po pitanju
zvuka, pogotovo od kad sam naučila da kad stavim telefon u lonče, čuje se kao
sa zvučnika.
Napravim kafu i sjednem na stočić, dok mi stolica služi da
odmorim noge. Kao nekad na klupama dok smo visili po parkovima, a život
izgledao čas nepodnošljivo težak, čas kao film.
I to je tih mojih pola sata bez kojih više ne mogu.
Niko mi ništa ne traži, niko ništa ne pita, ne moram da
presuđujem u dječijim svađama, da brišem proliveno čokoladno mleko, da hranim i
pojim najmlađe, da dodam so, ustajem po manju kašiku, vezujem pertle, pletem
kike, umivam ili bilo šta drugo.
Moram samo da sjedim, gledam ptice, poneki avion, slušam ciku
iz školskog dvorišta, javim se komšinici na terasi pored, koja je isto došla da
ukrade pola sata. Moram da zapalim i tu cigaru, pa nek’ ide život. Da srkućem
vrelu kafu i pustim misli da se roje – a kad se skupe, onda ih kao ovčarski pas
polako presložim i utjeram u tor.
U tih par kvadrata i tih pola sata, gusto se zbije pregršt
odluka, zaključaka, ohrabrivanja, eureka momenata, pesimizma, optimizma,
planiranja, sanjarenja i pomalo sekiranja. Tada odlučim da se više ne durim na
drugaricu, sjetim se da bi trebalo da pozovem svoju staru učiteljicu, ohrabrim
se da sjednem i krenem da pišem onaj bauk od teksta na pet strana i to na
engleskom (a koji odlažem bez kraja i konca), odaberem ipak teget, a ne crne
patike koje ću naručiti, odradim i računovodstvene tehnikalije, riješim i šta
ću za ručak (pod uslovom da me sjećanje ne vara i da je ono zaista bila jedna
poveća tikvica na dnu frižidera, ako nije, onda sam u problemu) i sa kim se tog
dana viđam.
Padnu i neke radikalnije odluke, tipa da li ću ošišati šiške
jer pare za filere na čelu sigurno neću skupiti u skorije vrijeme.
I ne, nemojte sada da donesete zaključak da sam dokona i
površna. To nikako.
Provuče se i neka misao o smrti, bolesti, kosmosu, dovedem u
pitanje svrhu postojanja, a baš na terasi sam potpuno shvatila naslov omiljene
knjige iz mladosti: Nepodnošljiva lakoća postojanja. Do tada mi je kobajagi bio
jasan ali, drmnulo me pravo značenje u jednom baš takvom raspoloženju.
Padnu mi na pamet i neke lude misli, da mogu da se pravim da
ja u stvari nisam ja nego neko kome (čini mi se) baš nekako dobro i lako ide u
životu, tamo neka osoba koju znam. I ko zna ko je kome u koži, da li sam baš ja
unutar mene ili sam tamo neka kojoj su sve ovce na broju?
I taman da skliznem u totalni nihilizam, na pamet mi padne
neko od prijatelja.
I mislim se tada, na svojoj mikro terasi, dok pas laje, a vjetar
nosi, dok me guši cigara, a od preslatke kafe me hvata gorušica: pa ja imam baš
dosta prijatelja. I vole me, ’ladno. Baš me vole. Nažalost, imala sam skoro
jednu tešku muku i dokazali su se kao pravi junaci. I raznježim se, časna riječ.
Osjetim se i vrijednom i voljenom i paženom i maženom. Pomislim i na djecu i na
jednu ptičicu koja nam je uletjela prije neko jutro u spavaću sobu. Mala,
zlatna i sa narandžastim obrazima. Prizor dječijih rukica koje nježno drže u
ruci to još manje biće, u meni izazove slatke trnce. I baš tada dune neki topli
vjetrić, ispred zgrade se parkira jedan stari bordo Opel, iz njega izađe jedan
stariji par, sa buketom cvijeća. On pažljivo zatvori vrata na tom kršu, provjeri
da li je „dobro“ zaključano (kao da bi neko i ukrao tu starudiju i to u sred bijela
dana) jer vidi se da voli taj njihov porodični auto, da ga pazi i čuva. Ona
njemu skloni neku trunčicu sa sakoa, popravi mu kragnu, on nju uhvati pod ruku.
Garantovano idu da čestitaju bebu komšijama ispod mene, vidim da su uzbuđeni,
da su se dotjerali i sigurna sam da mu ona daje poslednje instrukcije, da se
izuje kad uđu, da ne viče i da ostaju kratko jer mama mora da odmara. Da
slučajno ne zbija one njegove neslane šale i da su možda mogli da kupe onaj
veći zlatnik.
I raspoloženje se odmah popravi. Ljudi mi više nisu sebični
vukovi, već zbunjene ovčice. Nespretne ali, pune nježnosti.
Život je odmah bolji, veseliji, šareniji i pun prijatelja,
porodice, pažljivog komšiluka, odličnih učitelja i brižnih vaspitačica,
ljubaznih pekarki koje svoju muku muče, ali se uprkos tome široko nasmiješe i
biraju ti najmekšu kiflu.
Pas me pogleda onim pogledom punim ljubavi, proleti jato
galebova, mrav se penje nebu pod oblake mojom ogradom od terase.
Odlučim da je vrijeme da se bacim na posao ili usisavanje, da
možda prošetam sa prijateljicom ili odem u nabavku.
Stavljam poluispijenu šoljicu kafe u sudoperu, praznim pikslu
i primičem stolicu ka zidu jer će možda kiša. Svratiću na terasu i večeras, kad
klince uhvati slatki san i ako ne bude jako hladno. U slučaju da ne uspijem,
sutradan ujutro u pola devet sam na starom mestu. Da pokrenem točkiće u glavi i
srcu, da izbalansiram sebe i svijet oko mene i da uživam u svom sopstvenom
društvu.
Možda za promjenu stavim malo manje šećera u kafu. Sve ostalo
neka ide svojim tokom jer baš mi tako prija.
P.S.
Stavila sam i kućicu za ptičice, nasula žito i sad čekam da
svrate. Opet.
