„Na
početku često postoji želja da se jede zdravije“, kaže Tomas Huber iz klinike u
Bad Oejnhauzenu, specijalizovane za poremećaje ishrane.
„Osobe
sa ortoreksijom same sebi određuju šta je zdravo, a šta nije. Ta pravila
vremenom postaju stroža i sve više namirinica se uklanja iz ishrane“,
objašnjava Huber. „Sve više toga dobija pečat – nezdravo.“
„Na
primjer, neko želi da smrša i zbog toga promijeni ishranu. Neko drugi počne da
posvećuje više pažnje hrani zbog čestih skandala sa namirnicima“, objašnjava
Frederike Bartels sa Univerziteta u Diseldorfu, koja godinama istražuje
ponašanje ortoreksičara.
„Vremenom
to može da poprimi opsesivne crte, a fokus na zdravu ishranu postaje teret oko
kojeg se sve vrti“, priča dr Bartels.
Zvanični
izraz ortoreksija nervoza skovao je američki lekar Stiven Bratman 1997. godine.
„Bratman je kod sebe utvrdio poremećaj i zapisao šta je primijetio, uvjeren da
je njegova preokupacija zdravom ishranom prešla granicu normalnog“, objašnjava
Huber. Ti njegovi zapisi se još koriste kao osnova za procjenu ortoreksije.
U
stručnim krugovima se raspravlja da li je ortoreksija poremećaj u ishrani poput
anoreksije ili bulimije – ili pak zavisnost od zdrave hrane treba klasifikovati
kao opsesivno-kompulzivni poremećaj.
„Istina
je negdje na sredini“, kaže Huber, „definitivno tu ima nešto kompulzivno a
postoje i mnoge paralele sa klasičnim poremećajima ishrane“.
Ali
postoje i razlike. To istražuje Frederike Bartels. „Kod mnogih se radi o
mršavljenju, liniji i gubitku kilograma. U početku se smatralo da ortoreksija
nema nikakve veze sa tim, ali u svim mojim studijama vidim povezanost sa
navodnim problemima sa težinom i brigom o liniji.“
Zdravo nije uvijek zdravo
Fokus
na navodno zdrave namirnice se može pretvoriti u suprotnost i dovesti do
nezdrave ishrane. Jer ta navodno zdrava ishrana može biti previše jednostrana.
Usljed nedostatka vitamina i minerala dolazi do pojava koje su tipične za
klasičnu neuhranjenost ili prate neke bolesti.
„Može
se dogoditi da neko patološki smrša. Posljedica može biti opasno smanjivanje
masne mase, pa čak i mišićne mase. Neuhranjenost može dovesti do gubitka kose,
a ako je uznapredovala, može dovesti i do oštećenja organa“, objašnjava Huber.
Huber
se prisjeća mlade žene koja je došla u kliniku: „Htela je da se hrani zdravije,
nije imala višak kilograma i zapravo je bila zadovoljna tijelom. Ali motivisana
od prijateljice, odrekla se slatkiša. Po internetu je tražila sve o zdravoj
ishrani, saznala mnoge poluistine i razvila sve više strahova od različitih
namirnica.“
„Počela
je prvo da izbjegava konzervanse, zatim hranu bogatu masnoćom i ugljenim
hidratima i na kraju je bila izuzetno mršava. Kada je došla do nas, imala je
oko 40 kilograma“, rezimira Huber.
Neki
ljudi se ne ustežu od toga da hranu za koju misle da je zdrava nabavljaju
izdaleka i da je skupo plaćaju.
„Bratman
je sebi postavio pravilo da se povrće mora pojesti u roku od petnaest minuta od
berbe. On je kao farmer organske hrane mogao jednostavno da ode u baštu i odmah
pojede voće i povrće ili ga direktno obradi“, kaže Huber.
O
fanaticima ishrane Bratman je kasnije rekao: „Umjesto života, oni imaju samo
plan ishrane.“
Ljudi
koji sebi pretjerano ograničavaju izbor namirnica često imaju problema sa
okolinom. Zajednički obroci imaju veliki društveni značaj, međutim, ljudi sa
ortoreksijom često odbijaju pozive na zajednička obedovanja. Iza toga stoji
strah od suočavanja sa nezdravom hranom.
Kada
nutricionistički fanatici pokušavaju da ubijede ljude oko sebe da ne bi trebalo
da nastave da se hrane kao ranije, često je uočljiv gotovo misionarski žar:
„Tjeraju ih da se osećaju krivim“, kaže Huber.
Treba
reći da ovaj poremećaj postoji prije svega u bogatim zemljama i regionima.
U
zemljama u razvoju jedva da postoje slučajevi poremećaja u ishrani. „Niko tamo
ne dolazi na ideju da bez potrebe smanji količinu i izbor hrane“, zaključuje
Frederike Bartels sa Univerziteta u Diseldorfu.
gradskimagazin.com
