Primače
se dan polaska u školu, a ja i moj stric Ilija sve smo zabrinutiji. Kako i ne
bi bili, braćo moja! Obojica smo upisani u prvi razred osnovne škole. Sam đavo
zna šta nas čeka tamo kad nas naguraju u prostran razred, zatvore vrata, a pred
nama se pojavi učiteljica sa močugom u ruci.
-
Namrtvo smo poginuli! - zlosutno pororokuje stric Ilija i beči se na mene kao
pečena ovca. - Glave ćemo pogubiti.
Ja
sam i bez toga uplašen, a još kad čujem šta on govori, tek tada se
prestravim...
Kud
će vam taj mali? Da neće u Ameriku kad ga toliko češagijate?
-
Neće, bogme, nego u školu – veselo graknu moj djed.
-
Uh, jadna mu majka! – huknu onaj seljak. – Odraće ga tamo živa.“
Branko
Ćopić, "Glava u klancu, noge na vrancu"
