Nije
to bilo toliko davno kada smo sedeli u školskim klupama. Prošle su godine, a ne
vekovi. Sećate se onih eseja koje smo pisali o istorijskim ličnostima ili
ljudima oko sebe? Tada smo često upotrebljavali epitete : human, hrabar ili
plemenit. Danas za te epitete sve ređe imamo kontekst. Koga danas nazvati
hrabrim?
Definitivno
je bilo više reči u doba kada je reči bilo moguće poslati samo putem pisma i
kada se danima putovalo zbog jednog pogleda. Uprkos postojanju velikog broja
komunikacionih kanala, o ljubavi se danas najviše ćuti.
Ćute
se osećanja. Ona se rode, razvijaju, sazrevaju i na kraju umiru u čoveku a da
nisu naglas izrečene. Hoda se kroz život sa osmehom na licu i emocijama
sakrivenim duboko u grudima. To je ona ljubav što stanuje u čoveku i nikad se
ne pretvori u priznanje. Ponos ne dozvoljava da se izusti: Izvini, pogrešio
sam, pruži mi šansu, nismo se dobro razumeli, zbog tebe ću se uozbiljiti,
oduvek mi je stalo do tebe, želim da ti priznam sve! Neko je danas voljen ali
to nikada neće saznati!
Neko
će večeras možda sedeti sam skupljen pod ćebetom. I njegova ljubav će možda
isto tako večeras sedi sama i skupljena pod ćebetom. Misliće jedno o drugom.
Maštaće jedno o drugom. Nedostajaće jedno drugom. I opet će sve prećutati.
Gospodin
Darsi, gordi lik iz knjige spisateljice Džejn Ostin, u ovo digitalno doba bi
bio proglašen za ekstrovertnu osobu. Njegovo ponašanje je nekad simbolizovalo
ponos u ljubavi, ali je on svakako više žrtve zbog emocija napravio nego što to
danas čine mladi ljudi.
Ne
postoji medij koji nije preneo vest kada je Tamara iz Novog Sada uspela da, uz
pomoć 250 ljudi iz 70 zemalja sveta, pokaže svom dečku koliko ga voli. Da bi
nešto postalo vest mora da bude novo ili aktuelno. Da se ljubav često izgovara
glasno, Tamarin romantičan gest bi bio potpuno uobičajena stvar. Ako je
Tamarina ljubav zbog jednog gesta dospela u žižu interesovanja, moji roditelji
bi onda imali naslovnu stranu svaki dan. Ne samo oni. I mnogi drugi roditelji!
Čini mi se da su starije generacije umele da žive ljubav bez straha.
Sećam
se razgovora sa tatom u doba mog sazrevanja.
-
Tata, kako da znam da me neko stvarno voli i da je to stvarno ljubav?
-
Kada neko bude bio spreman da zbog tebe prepliva Drinu znaj da te voli.
-
A kako da znam da su i moje emocije tolike?
-
Kada budeš bila spremna jednako dugo da plivaš.
Retki
su oni koji se usude da zaplivaju. Više je onih koji se odluče da krive Drinu
kao da već nije dovoljno povijena.
Mnogi
čekaju na osobu koja će im iz srca izvući mač. Postoji samo jedna prava osoba.
Međutim, kad naiđe njihov Artur i izvadi
taj mač iz kamena oni mu ga zabiju u leđa. Zapravo, ne učine to oni već njihov
strah. Strah je ubica iz nehata. Kazna za ubistvo je samoća. Četiri zida sobe i
misli. Misli o onom što je bilo i o onome što je moglo biti.
Kažu,
duša je teška 21 gram. Sa neizgovorenim osećanjima ona je teška 21 tonu. Pune
su ulice ljudi čije su duše preteške. Dok hodaju pod njima puca asfalt, ali
oklop oko srca nikako.
Prekomerna
težina duše šteti zdravlju. Duša oboli i utihne. Možda ptice umiru pevajući ali
duše umiru ćutajući.
Dozvolite
duši da kaže svojoj srodnoj duši sve neizgovoreno!
Izvor: cosmopolitan.rs
