Svi se uglavnom počinjemo baviti
samorazvojem tek nakon što proživimo određena iskustva koja stvore dosta
potisnutih negativnih emocija, dok se neka od njih dogode u najranijem
detinjstvu, pa čak i u prenatalnom periodu, tako da imamo dosta nejasnih
emocija koje ne možemo osvestiti jer nam nije jasan njihov uzrok.
Nekada je jedan život prekratak da se
sve te emocije osveste, često ih naučimo potisnuti još dublje misleći da smo se
očistili.
To se posebno događa kada uzimamo
antidepresive i sedative jer je to najmoćniji način blokiranja emocija, odnosno
zaboravljanja, a ujedno i najbolji put da potisnute traume ponovo ožive kroz
bolest. Svaka bolest predstavlja odgovor našeg sveukupnog energetskog tela, ona
je rezultat naših misaonih i emocionalnih investicija.
Naš život je sačinjen od samo 1%
događaja, preostalih 99% predstavlja reakcije na događaje. Mi se ustvari celi
život bavimo prerađivanjem i varenjem određenih životnih udaraca i trauma.
Objektivno, ono što mi doživljavamo
kao udarce jesu životne lekcije i iskušenja koja nas okreću sebi samima, s
osnovnom porukom da ne možemo izaći napolje dok ne prihvatimo sebe iznutra.
U ranom detinjstvu smo vrlo
senzibilni, prijemčivi i sve što roditelji misle i osećaju naš nesvesni um
preuzima kao program, isto kao što smo prethodno preuzeli genetsko nasleđe kao
program.
Dakle, mi nismo neispisana ploča, već
dolazimo na ovaj svet kao programirana informacija. U skladu s tim nesvesnim
programima su i naši životni izbori, pa biramo upravo takve partnere koji će
nas povrediti ili jedemo takvu vrstu hrane koja će nam doneti štetu.
Često imamo slučaj da mala beba ima
tumor na mozgu ili neku drugu neizlečivu bolest, i mnogi će se zapitati kako je
mala beba mogla misliti ili potisnuti emocije da bi privukla bolest.
Rak je povezan sa podsvesnom željom za
smrću – nekada se desi da u određenoj situaciji reagujemo tako što poželimo
umreti, da nas nema, jer nismo u stanju svesno se suočiti s nekim životnim
udarcima i prihvatiti lekciju.
Takvu misao um automatski pohrani.
Treba znati da je naš um veoma lepljiv i da se za njega misao vrlo lako zalepi,
ali teško odvoji. Zato imamo naviku da stalno vrtimo istu misao jer je ne
možemo odlepiti iako nam smeta. Bolest uvek napada onaj deo tela koji je
najslabija karika, odnosno gde su se akumulirale negativne emocije i naša želja
da ih blokiramo, sakrijemo i zaboravimo.
Naš vid ne slabi zbog starosti, već
zbog toga što neke očigledne stvari ne želimo videti i nesvesno slabimo i
blokiramo svoj vid, bežimo od stvarnosti i zabijamo glavu u pesak. Kada
iskrivljujemo istinu u situaciji koja nam ne ide na ruku, imamo neku vlastitu
viziju i sl., naš unutrašnji vid će biti zamagljen, a rezultat će biti gubitak
spoljnog vida.
Srce strada od blokiranih emocija koje
nismo pokazali iz straha, jetra sakuplja bes, a želudac neprerađene sadržaje,
nešto što nismo uspeli “sažvakati”, sa čime se nismo pomirli, pa kao rezultat
imamo gastritis ili čir na želucu.
Bol u želucu može da bude i ništa i
svašta: Ovih 5 stvari treba svi da znamo!
Kada sebe “počastimo” čirom na želucu,
dođemo u situaciju da moramo selekovati ishranu, što zapravo predstavlja
potrebu kontrole i selekcije na emocionalnom nivou. Štitna žlezda se puni
neizgovorenim rečima koje smo “progutali” na svoju štetu, uopšteno poremećaj
štitne žlezde odnosno grlene čakre predstavlja problem komunikacije i verbalnog
izražavanja.
Uglavnom, tek kada dobro uništimo
svoje telo, setimo se da se moramo čuvati stresa, ne smemo se zamarati, lekar
nam je zabranio alkohol, cigarete, masnu i tešku hranu, nadajući se da će nam
tablete pomoći da popravimo oštećene strukture u našem energetskom telu, što se
nikada neće desiti. Lekovi ne deluju na programe. Programi su informacije iz
potisnutih emocija koje ćelijama daju uputstva kako da se ponašaju.
Šta su potisnute
emocije?
One su poput potonulog broda, poput Titanika.
Kada brod potone on nestane iz našeg vidokruga, ali on je ipak negde otišao. On
je potonuo u nevidljive sfere, ali ipak postoji. Pun različitih sadržaja,
ljudi, sreće, tuge, ljubavnih priča. Isto tako, kada smo uznemireni, suočeni s
neprijatnom ili negativnom situacijom, u nastojanju da stvorimo prividni mir,
mi ćemo uzeti sedativ i naš Titanik će potonuti u nesvesno. Mi ćemo osetiti
olakšanje, ali on će i dalje postojati, mada ćemo mi nastojati da ga
zaboravimo.
Zaborav je najgori način rešavanja problema,
kad-tad će se aveti s potonulog broda pojaviti, ali će najčešće predstavljati
nevidljive i nejasne prepreke i blokade, pa ćemo imati osećaj da nas neka
nevidljiva sila koči i sprečava naš napredak, da nam jednostavno ne ide, a ni
sami ne znamo zašto i sl.
Uostalom, kada nastojimo zaboraviti
neke stvari u životu, naš um će preuzeti zaborav kao mehanizam odbrane i počeće
neselektivno zaboravljati pa ćemo tako zaboravljati prijatelje, obaveze,
rođendane i postati neodgovorna osoba i na kraju postati potpuno bezlični i
više niko neće moći na nas računati pa ćemo i sami pasti u zaborav.
Kada beba pliva u majci, ona će
pronaći majčin potpoljeni Titanik i prve informacije bit će usklađene s njenim
psiho-emocionalnim stanjem. Majka je u jednom trenutku opterećena nekom
negativnom situacijom, možda je u svađi s ocem, povređena, besna, pomišlja na
samoubistvo, smrt i sl. Odjednom, dete “vidi” nešto što ne želi videti i ono
nesvesno blokira svoj vid, ili “čuje” ono što ne želi čuti te blokira svoj
sluh, pohranjuje i blokira određene informacije u mozgu i tamo nastaje
oštećenje ili se rađa sa srčanom manom jer je blokirala majčine emocije i sl.
Kada je u pitanju bolest, često imamo
slučaj da lekar koji leči druge dobije infarkt, rak, umre mlad i sl., pa onda
svi kažu kakav je to lekar ako nije znao izlečiti sebe ili lekar koji pije i
puši, a savetuje drugima da to ne čine, ili policajac koji kažnjava druge zbog
prekršaja koje i sam čini. Sva naša životna opredeljenja uglavnom potiču iz
naših nesvesnih programa, pa tako imamo osobe predodređene za sport, neki su za
fizički rad, neki za umetnost, medicinu i sl.
Učitelji uglavnom imaju pređeno gradivo,
imaju iskustvo ili dodirnu točku s određenom sferom života koju nam nastoje
približiti, ali uglavnom je istina da se svako drži tamo gde ga boli. Vidljive
poroke kao što je lekar koji pije i puši još suptilnije nadomeštaju nevidljivi
unutrašnji, kao što je lekar koji leči tuđa srca, a svoje ne.
Lakše je videti tuđe mane, ali nam one
uvek ukazuju na nešto što smo zarobili unutar nas samih i na čemu trebamo
raditi. Tako i činjenica da smo lekar neće nas amnestirati od iste takve
bolesti koju nastojimo lečiti kod drugih.
Jednostavno, za sve postoji određena
analogija i uzročnost, ako nismo dovoljno svesni sebe i svoje unutrašnjosti,
ako ne upalimo svetlo da pogledamo prvo sebe pa onda ostale, neminovno smo
osuđeni na životne drame i konflikte.
