Ništa više
nije kao nekadašnje jeseni.. One iz detinstva.
Tada smo
znali da je vesnik uveliko zrele jeseni miris zimnice, paprika, pekmeza i
ajvara na koje je mirisala cela ulica. Kada se iz dvorišta čula graja i žamor
ženskih glasova jer se zimnica spremala zajedno- komšijski, po principu jedan
dan kod jedne, jedan dan kod druge.
Kao raspored
časova, tako je bila definisana satnica u kojoj su se redom smenjivale ženske
ručice u mešanju dubokog masivnog kazana sa velikom drvenom varjačom.
Svaki dan se
znalo ko je zadužen za ručak i ta domaćica bi bila oslobođena poslova oko
zimnice jer je spremala na veliko ručak za ostale. Supa od domaće koke (jer
naravno moralo je biti „jelo sa kašikom“). Pasulj iz bašte, sa domaćim rebrima.
Domaći hleb. Pite raznih vrsta. Umesto kolača štrudle i kiflice, salnjaci.
Razne vrste kompota. Svega je bilo.
Svi bi
donosili urode iz svojih bašta, onoliko koliko im je rodilo. Zajedno bi to sve
pravile, gulile, seckale, spremale. Deca su učestvovala u pakovanju. Njihovo
zaduženje je bilo da režu četvtaste komade celofana, a dečaci su rezali gumice
od guma za biciklo, pa bi se tako pakovale tegle.
Prepune
tegle, najšarenijih boja koje ni najbolji slikari ne bi znali izmešati delile
su se ravnopravno. Bez obzira ko je donio koliko svežih namirnica. Ali nepisano
pravilo, u toj najpravednijoj raspodeli zimnice, bilo je da uvjek par tegli
više ide ognjištu u kome ima više dečije čeljadi.
Da imaju da
namažu ajvara i marmelade u hladnim zimskim danima. Onima u kojima smo svi
znali vući majku za rukav pitajući: „Ima li šta slatko?“, a ona uvijek imala
spreman odgovor kao iz topa (odgovor koji smo tad kao deca mrzili): „Imaš
pekmeza, namaži, i mlijeka.“, a mi bi prevrtali očima jer zaboga, nije to
„slatko“!
Sad za „te“
pekmeze, ajvare, kisele paprike plaćaju skupo. Za te nekadašnje, kojih su bile
pune špajze i koji su se podrazumjevali kao zalihe svakog domaćinstva. Sada
angažuju dizajnere da te iste tegle što bolje oboje, isrctaju, da izgledaju što
autentičnije tim tadašnjim – domaćinskim, jer to je garant bolje prodaje
proizvoda.
A sad jesen
sve više postaje period oblačnog vremena, kiše, depresije – kako kažu. Težak
period jer trebaju se deca voditi u školu po kiši. Nezgodno je i voziti po
kiši. Gužve su neopisive. Oblaci su i sumorno vreme.
Ne može se
više ni sediti u baštama kafića. Zimnice se skoro više i ne prave. A i ne može
se praviti zimnica u zgradi, u gradu.
A i ne
isplati se, toliko je poznatih renomiranih proizvođača koji vam dostave šta
poželite iz asortimana zimnice na kućnu adresu. Kažu „home made 100 %“. Može i
da se i plati na rate.
Eh jeseni,
kako li si nekad bila topla… Toliko da ova sjećanja iz detinjstva su dovoljna
da mi ugriju dušu u ovim hladnim, bezličnim danima u kojima gotovo niko i ne
osjeća radost tvog dolaska i trajanja.
Eh jeseni,
kako li si nekad bila topla..
Autor: Maja
Despot/femina
