Priča Lele
Milosavljević, govori nam o savremenom dobu i društvenim mrežama, pomoću kojih
se možemo povezati sa bilo kim, bilo gde, ali isto tako se možemo potpuno
otuđiti od onih koji koji su nam najbliži.
Udovac
Moj Žika i ja
živimo u braku trideset godina. Voleli se i poštovali, kućili i decu odgajali.
Već smo prešli pedesetu i, kao većini u braku, nekad beše lepo, nekad smo
mislili da i lepše ima.
Deca otišla svojim
putem, u potrazi za poslom i životom. Mi se osamili i ućutali.
Negde skoro kaže
Žika otvorio Fejsbuk, našao drugove iz Vojske, pa neke naše stare prijatelje
što odoše preko sveta, te sa njima malo razmeni poruke i ubije vreme.
Tako ja kad dođem
s posla, skuvam ručak i sve obavim, taman da malo progovorimo, ali moj Žika
gleda u telefon i ne progovara, ko ova današnja deca.
Rešim ja da
propratim situaciju, pa i sama napravim profil na Fejsbuku. Stavim sliku neke
zgodne žene sa reklame iz novina, pa dodam i još par na travi, na plaži, onako
izdaleka, samo da se figura nazire.
Nadenem joj ime,
napišem da živi blizu, pa pošaljem Žiki zahtev.
Prihvati mene Žika
za prijatelja, pa mi kao pravi džentlmen posla poruku da me pozdravi i poželi
dobrodošlicu. Ruku na srce, Žika je uvek bio dobar domaćin i voleo goste, dok
su nam dolazili.
Tako, muž i ja
počnemo da se dopisujemo.
Tada ja prvi put
čujem da moj Žika voli zdrav život, ozbiljnu muziku, a veli i knjige voli, nego
ne stiže da čita. Smela bih se zakleti da Žika voli pečenje i sarmu, da se
zgražava na fitnes i pahuljice, o knjigama i muzici i da ne govorimo…
No, dobro,
prihvatih ja igru pa mu udelih komplimente i napomenuh da je danas sve manje
pravih džentlmena. Tad on meni potanko opisa koliko je on savršen.
Posle par dana
upitam ja Žiku je li njegova supruga oduševljena što ima takvog deliju, kad mi
on na to odgovori da je njegova supruga, veselnica, preminula pre dve godine!
Auu, kad to
pročitah dođe mi da odem u sobu, gde on, kao gleda utakmicu, i da ga ubijem, pa
da malo ja budem udovica, ali nekako se uzdržah.
Sa mnom bi, da je
vremena, povazdan pisao. Pita me i kako sam spavala i šta sad radim, a i kako
se osećam. Pošto to odavno nikoga nije interesovalo, sve ja Žiki potanko
ispišem.
Kad mi dođe da se
nekome požalim odem u sobu, legnem i pišem mužu u dnevnom boravku. A bilo je
dana kad popodne sedimo na dva kraja ugaone garniture i dopisujemo se. Moj muž
i ja.
Ponekad mi se Žika
toliko dopadao da sam zaboravljala da sa njim živim trideset godina.
Ponekad me potera
đavo pa ga pitam je li pokojna žena bila lepa.
Bila je, bolno
napiše Žika.
Priupitam ja o toj
pokojnici svašta, ali on vešto izbegne da se o njoj dugo priča. Radije piše o
mom mužu, za koga mu napisah da po ceo dan gleda u telefon a na mene ne obraća
pažnju.
E, njega Žika
izgrdi po propisu! Kako može ovakvu ženu da zapostavi, veli šta bi on dao da
nije sam i jadan. Šta bi on dao da ima ovakvu ženu kraj sebe!
Prolaze dani, a ja
čekam poruke od Žike i kad stignu obradujem se. Počeli smo da se krijemo po
kući i da se dopisujemo.
Nešto se mislim,
ko je ovde lud? A ne znam ni šta da radim…
Da li da ipak
ubijem Žiku, pa da mi se na onom svetu pridruži, ili da mu pustim klasičnu
muziku i spremim ovsenu kašu za ručak, kad već voli?
Ako ovako
nastavimo zakazaćemo sastanak, pa kud ću onda. A sve mi se čini da će mi se
ucveljeni udovac i pokojna žena zaljubiti…
Ipak mislim da je
najbolje da što pre raskinemo, inače će vrag odneti šalu…
besnopile.rs
