Probudila
sam se po novom, prolećnom vremenu, a ugledala sebe u ogledalu po starom. Nisam
se naspavala dovoljno. Falio mi je još taj jedan sat kada nepomično ležim u
krevetu kao da sam od betona, i ne osećam nikakvu težinu, već opuštenost koja
ne želi da bude prekinuta.
Mozak
radi za sebe, smišlja sam po difoltu šta će da bude danas za ručak, koji račun
nije plaćen, nestalo je acetona, ima još tri glavice luka, treba da se baci
neki sir iz frižidera, zašto niko ne jede ovo voće na stolu u činiji?
Ne
volim kada imam previše posla sa kratkim rokovima. Ljudi misle da ja imam neki
taster koji izbacuje gotove proizvode, pa samo treba da pritisnem neko
specijalno dugme na tastaturi i idejna rešenja, materijalizovana izlaze na
drugi kraj kabla. Ne može to tako.
I
kad im kažeš da ne može, oni kažu ali molim te, hitno nam je, i onda radim kao
ona boginja sa 6 ruku dok se ne ukočim i zakasnim na jogu da se ponovo otkočim.
Sutradan
ponovo tako ukočena radim hitne stvari, brojim dane do vikenda.
Vikend
je moj praznik, a mirna kuća bez dece moje carstvo. Vikendima se radujem na
poseban način, tako što počnem u četvrtak da smišljam na koje ću se sve načine
bahatiti sa vremenom i rasipati ga kao da je nepotrošivo. Znam da ću zasigurno
u subotnje jutro piti kafu na terasi bar dva sata i telefonirati dok mi uvo ne
utrne.
Zvaću
prijatelje i potpuno pozitivno započeti razgovor.
Pitaću
ih kako su, oni će mi reći da i nisu baš nešto jer imaju problema u braku, sa
parama, sa poslom, sa decom…Znam da ni u jednoj oblasti nisam u mogućnosti da
pomognem, pa onda ne znam šta da kažem osim onog da ne brinu i da će se stvari
na kraju nekako rešiti, a ne znam da li će se rešiti, i tako kažem da ne bih
samo ćutala.
Pokušavam
da skrenem temu, da ih pozovem kod sebe da se malo ispričamo, popijemo neko
vince, da ih makar malo rasteretim da ne misle tih nekoliko sati na sve što im
se dešava.
Ne
uspeva mi, jer se telefonski razgovori pretvore u stvarne, oči u oči, brige i
problemi pršte na sve strane.
Suze,
neutešnost.
Nema
posla, nema para, nema se za hranu, za osnovno. Nema ljubavi, podrške,
razumevanja. Nema se za račune, dolaze izvršitelji, deca gledaju roditeljsku
agoniju, bespomoćnost.
Pokušavam
nešto da kažem, a nemam smislenih reči u ustima, samo nešto da, da, razumem… a
stvarno ih razumem.
Bila
sam u takvim situacijama, dobro poznajem trenutke kada moraš svima u kući da
saopštiš da danas NEMA.
Kažem
sebi, hajde bre smisli nešto, pomozi ovim ljudima oko sebe, vidiš da tonu, a
onda shvatim da ja te nadljudske moći nemam. Mogu samo da gledam i saosećam.
Oni su za mene birana familija bez kojih se život sastoji samo od dece, što je
prilično dosadno i naporno.
Želela
bih da me pozovu sa dobrim vestima, da mi kažu ej, pa meni se i u Srbiji desilo
nešto dobro, našli smo idealne poslove za idealne plate.
Našli
smo novu ljubav, idealnu osobu za koju se nismo nadali da postoji. Konačno smo
zdravi, i ništa nas ne boli. Od onih idealnih poslova smo zaradili dovoljno da
platimo račune, obučemo se, renoviramo stan i odemo na odmor sa decom.
Nemamo
više nikakvih problema, sve je u savršenom redu, i možemo u kafanu da pričamo o
svemu tome lepom uz litar belog i sodu. Posle ćemo naručiti roštilj i platiti
muzici da svira tu odmah pored nas. I biće nam sjajno. Pozdravićemo se posle
kafane i svako će taksijem otići kući u kojoj je savršeni spokoj i mir.
Poslednja
opcija koju imam je flaša rakije u frižideru. Pitam ih hoćemo li makar da
nazdravimo što smo se danas sastali. Oni kažu pa 'ajde.
Otvaramo
flašu. Živeli za nas, živeli za decu, živeli za kučiće i mačke, živeli za novi
lak za nokte… Iznosim čvarke i proju, atmosfera je bolja nego što je bila pre
dva sata, smejemo se, zacenjujemo, pijemo još rakije, živeli za čvarke i domaću
proju sa sirom, živeli za ovaj dan što smo se na jedvite jade izorganizovali da
se sastanemo.
Predlažem
da zauvek na ovaj način rešavamo probleme, jer drugog izbora nemamo. Imam
odličan izvor za nabavku domaće rakije, mesa i čvaraka, pa ćemo time brisati
sve što ne valja. Kao kad su nam babe skidale temperaturu komovicom.
Obećavam
da ću biti vaše tajno skrovište, gde ste sigurni i voljeni.
Jesmo
se dogovorili? Oni kažu jesmo.
mondo.rs/Sandra Todorović
