Znam zašto sam
uzimao mnoge lijepe trenutke zdravo za gotovo. Jer sam mislio da će ih uvijek
biti. U izobilju. Mislio sam da se one teške stvari događaju samo drugima. I da
sam imun na sve loše. Ali prevario sam se. Mislio sam da to, što sam se jutros
probudio živ i zdrav, garancija da će se to isto dogoditi sutra. I prekosutra.
Ali neće. Jer život je užasno kratak. I prođe za tren. A ti se pitaš gdje si
bio i što si činio.
Zato zapamti jednu stvar. Ništa ne uzimaj zdravo za gotovo. Pogotovo ne one male stvari. Od kojih srce raste. I duši je toplije. Ne uzimaj zdravo za gotovo ljude koji su s ozbiljnim namjerama ušli u tvoj život. I koji su te prihvatili takvog kakav jesi. Jer te vole. Jer im značiš. Ima nešto čudesno u tome kad onima pokraj sebe kažeš „hvala“. Dobiju krila. I tvoja svakodnevica postaje bolja. Čarobnija. Shvatiš koliki si dar dobio. Nečijom prisutnošću u svom životu.
