Što
sam starija to češće, nekad i naglas, postavim pitanje: “Kad će postati lakše?”
Postavim
ga sebi, frendici, mami, dedi. Najčešće odgovora ili nema ili me, u najboljoj
nameri, zakucaju do kraja u pod kategoričkim NIKAD.
Nakon
više od desetljeća provedenih u ovakvim ili onakvim ljubavnim vezama, niti
posebno uspešnim niti neuspješnim, verojatno jednako prosječnim kao sve ostale
proživljene u istom vremenskom razdoblju, svakim danom shvatam koliki je teret
svega toga. Možda je “teret” kriva reč jer automatski pomisliš da je sve u
njima teško i ružno, ali nije, ima puno lepoga i korisnoga. Problem je u tome
što ima puno svega, a to je s vremenom teško nositi.
Da,
ni na kraj pameti mi, pre desetak godina, nije bilo da ću biti ovo što sam sada
i da ću proživeti sve što jesam jer dok si klinac zbilja nemaš niti mrvu ideje
kako sve u stvarnosti izgleda. Krojiti petogodišnje ili desetogodišnje planove
tada je isto kao i vezati tenisice na velikom odmoru, a započinjati neku novu
vezu unutar 24 sata od zadnjeg prekida je isto kao i nalakirati nokte u neku
drugu boju. Sve je lako kad nemaš pojma kako stvari idu i kad nemaš tzv.
kofere.
Nakon
nekog vremena, dobrog brodoloma ili dva, pomisliš da si nešto pametniji i da ti
se neće opet isto sranje dogoditi, ali vrlo verovatno hoće samo u drugom
paketu, drugog imena i prezimena, na drugoj adresi.
Kaže
moja doktorica da je razlog tome što još nisam savladala lekciju i da još nije
(dobro) vreme. Ta ista doktorica, ali i mnogi drugi oko mene, kažu da, uprkos
svemu proživljenom, i dalje idealiziram ljubav. Da su me iskvarili filmovi,
serije i pesme. Da sam nepopravljivo romantična.
Ne
znam šta reći na to osim da, ako i idealizujem ljubav, onda dobar deo razloga
večeras leži u bolničkoj sobi i čeka da joj sutradan njena bolja polovina
pomogne jesti juhu. Ista bolja polovina koja je, pre 55 godina, služila vojsku
dve godine bez da su se više od triput videli. Bez mobitela i mailova, bez
svakodnevnih telefonskih razgovora, samo pisma koja su si povremeno pisali.
Pred kraj službe, slali su ih svakodnevno i dogovorili se da će si na koverte
beležiti, On plavom, a Ona crvenom bojicom, koliko je još dana do kraja službe
ostalo.Ž
Njega
su pustili nekoliko nedelja ranije, a pisma su ostala uredno spremljena u
kartonskoj kutiji. Četrdesetak godina kasnije, za neku dvoznamenkastu
godišnjicu braka On joj je poklonio drvenu škrinjicu s porukom: “Poklanjam ti
ovu škrinjicu da u nju pospremiš blago jer ja svoje odavno imam.”
Kad
ih gledam, sede, naborane i u bolnici, shvaćam da ne postaje i ne treba postati
lakše nego samo treba znati odabrati osobu s kojom će teret i koferi prerasti u
blago koje će zajedno ceniti. I da su svi filmovi, serije i pesme ništa u
odnosu na dvoje koje imam. Nek’ ih imam što duže.
Piše:
Ana Kolar
zenskikutak.rs
