Finski
roditelji, kao i svi ostali na svetu, vole svoju decu, ali im tu ljubav ne
pokazuju kroz kupovinu skupih stvari, bez smisla i svrhe
Osnovne
škole u Finskoj počinju u periodu od 10. do 18. avgusta, u zavisnosti od
regiona, ali u najvećem broju finskih osnovnih škola, prvi školski dan je ove
godine bio u ponedeljak, 11. avgusta. Prvi školski radni dan je uvek oko
sredine avgusta meseca, u zavisnosti kada “pada” ponedeljak.
Finska
nije jedina evropska zemlja u kojoj đaci polaze u avgustu u školu, iako u
većini zemalja polaze prvog ponedeljka u septembru. U nekim evropskim zemljama
škola počinje tek sredinom septembra (Bugarska, Grčka, Luksemburg, Italija,
Rumunija, Malta…)
Orijentaciono,
raspust u evropskim osnovnim školama traje prosečno oko 2,5 meseca, negde i 2
meseca (Danska, Češka, Belgija, Norveška, Slovačka, Francuska). U Bugarskoj,
Moldaviji, Turskoj, Rumuniji i Estoniji traje 3 meseca… u Holandiji,
Švajcarskoj, Engleskoj i Nemačkoj najkraće… tek 1,5 mesec.
Inače,
ako ove statistike ostavimo po strani i pozabavimo se samo utiskom koji ovaj
prvi školski dan ostavlja na đake prvake i roditelje…videćemo da svako ima svoj
doživljaj ovog famoznog dana, na svoj način.
Generalno,
za prvake, njihove roditelje, bake i deke, ovaj dan je veoma bitan, i na njega
se gleda kao na svojevrsni praznik. Deca kao deca, uvek mu se raduju jer jedva
čekaju da upoznaju učiteljicu, nove drugare sa kojima će deliti radosti i brige
školskih dana, tu je i radost i onaj osećaj kada se sami sebi čine bitnum i
odraslim, zbog novih obaveza, jer kao što mame i tate imaju obavezu da idu na
posao, tako, sada i oni imaju obaveze, na koje će biti ponosni, naravno, ako se
roditelji i učitelji potrude da deca na obaveze ne počnu da gledaju sa mukom i
gnušanjem, već onako, da se osećaju bitno i od koristi.
Zato
bi valjalo da deca od početka učestvuju u kreiranju svog radnog dana, gde će
sama, uz malu roditeljsku pomoć, kao pravi, mali veliki ljudi organizovati svoj
radni dan, ostaviti vreme za igru, za učenje i ostale aktivnosti…
…ali,
onaj skup priprema za početak nove školske godine, mi je fenomen sam po sebi,
možda i veći od samog polaska deteta u školu, koji je prirodan sled stvari u
odrastanju deteta, da jednostavno moram da iznesem svoje mišljenje o tome.
Iako
shvatam da roditelji u Srbiji imaju zaista mnogo novčanih izdataka, za
“besplatno obrazovanje”, smatram i da mnogi dižu nepotrebnu tenziju u kući,
brinući i o manje bitnim, ali i nebitnim stvarima. Kupovina skupih stvari,
markiranih patika, najlepših italijanskih svezaka koje koštaju 5 puta skuplje
od onih koje se kupuju u supermarketioma, torbi koji svetle, a koji koštaju kao
da su torbe koje govore…nove markirane garderobe…a sve da im deca ne budu gore
obučena od druge dece, zaista je trka osuđena na propast i sa lošom porukom.
Deca
u toj konfuznoj situaciji, umesto da shvate da polaze u školu kako bi naučila
mnoge lepe i korisne stvari, pogrešno shvataju da u školi moraju biti moderni i
sa boljom opremom od onog drugog, da bi bili bitni, primećeni i prihvaćeni.
Roditelji tako sami sebi skaču u stomak…neki iz pukog pomodarstva, a oni drugi,
jer im je žao da njihova deca budu skromno obučena i sa skromnijim priborom, pa
da čežnjivo gledaju u opremu drugara pomodnijih roditelja..i tako, igri nema kraja.
Vaspitajte
dete u duhu nematerijalnih vrednosti od malih nogu, sa mnogo ljubavi, naučite
ga da se raduje malim stvarima, a takvi budite i sami, pa nećete pasti pod
uticaj globalnog pomodnog ludila…
Usklađivanje
porodične dinamike je takođe jedan od činilaca koji doprinosi stresu kod
roditelja, zbog novonastale situacije, polaska deteta u školu. Kako će zaboga
dete samo da ustane, da pojede sendvič i ode u školu? Roditelji se tada zabrinu
jer im radno vreme nije usklađeno sa detetovim, pa ne mogu da odvezu dete u
školu, pa će jadno morati peške.
Dragi
roditelji, ako su deca spremna za polazak u školu, spremna su i za nove obaveze
i odgovornosti, pa se tako i ponašajte. Godinu dve dana pre polaska u školu,
decu bi valjalo upoznati sa pravilima u saobraćaju, upoznati sa maršutom kako
doći do buduće škole, ali kroz više različitih putanja, kako bi stekli
prostornu orijentaciju, ostavljati ih same kod kuće, malo po malo, naučiti ih
da sami naprave sebi sendvič…i sve te ostale elementarne radnje, koje roditelji
radije vole da obavljaju umesto njih, praveći decu nesposobnim bićima.
Period,
dok dete ide u vrtić, dobro je iskoristiti za uvežbavanje samostalnog
snalaženja. Pustite ih da vas oni vode do vrtića, do pijace, do bake i deke, i
svuda gde idete sa njima, igrajte se usput tako da zapamte nazive ulica,
pustite ih da sami reaguju u saobraćaju, a vi im posle toga, ukažite na greške,
ukoliko ih je bilo. To je možda teži način nego odvesti dete kolima u školu,
ali, ovo je mnogo bolje za dete, a i za vas.
Finci
puštaju decu samu i po mnogo surovijoj klimi, ali deca se naviknu, očeliče i ne
razboljevaju se tako često kao neka druga, prezaštićena „ušuškana deca“.
Za
svaki slučaj, bitno je da dete ima vaš broj telefona na koji vas može dobiti
ukoliko mu zatrebate. Svakako, da ova novonastala situacija čini roditelje
nespokojnijim, ali svrha roditeljstva i jeste pripremiti svoje „ptiće“ na
odgovornost i kasnije osamostaljenje.
Iako
su roditelji roditelji, koji uvek žele najbolje za svoju decu, moram da uočim
velike razlike između finskih i roditelja sa prostora Balkana. I jedni i drugi
rade ono što misle da je ispravno, ali moram da priznam da mi se finski način
više dopada. Evo i zašto…
Finski
roditelji, kao i svi ostali na svetu, vole svoju decu, ali im tu ljubav ne
pokazuju kroz kupovinu skupih stvari, bez smisla i svrhe. Iako su
Finci mnogo bogatija nacija od svih
nacija na Balkanu, decu u školu ne šalju
u mondenskoj garderobi, u kojoj ne smeju ni da se igraju, jer je mogu iscepati
ili isprljati, u kojoj ne mogu trčati po dvorištu, prevrtati se po travi…već je
odeća komotna, skromna i prilagođena deci. Finci ne vole da se razbacuju. pa
deca u tom periodu često dobijaju polovnu odeću, jer je brzo izrastu, a i zato
jer se deca tada mnogo igraju, druže u prirodi, i najbitnije je da je odeća
takva da ih ne sputava.
Second
hand prodavnice se pravi izbor, i tu se
kupuje dosta toga, naravno ne i obuća. Do prvih malih matura, deci se ne kupuju,
ili bar veoma retko, nove i skupe
stvari, i niko zbog toga ne pravi pitanje. To je tako normalno. Danas je
izgleda postalo pravilo da se siromašne nacije utrkuju ko će kupiti skuplju
odeću, dok su Finci naprosto operisani od toga, bar ne u periodu kada to nema
smisla.
Iako
u Finskoj roditelji nemaju nikakve izdatke oko školovanja dece, ekskurzija,
užine, jer sve to plaća država, oni se ne rasipaju novcem i veoma su
racionalni. Deca i u najmlađem školskom uzrastu ostaju sama kod kuće, idu sama,
ili sa drugarima u školu i generalno, mnogo su samostalnija od dece u Srbiji.
Ali
tu nisu srpska deca učinila to stanje takvim, već roditelji, i ne iz zle
namere, ali definitivno čineći medveđu uslugu deci. Zato je neophodno, zarad
obostranog dobra, da roditelji svoju
decu, još od najranijih godina, uče svemu onome što će im pomoć da postanu
odgovorni i samostalni.
Finci
od malena uče decu da obavljaju razne poslove u kući, u skladu sa njihovim psihofizičkim mogućnostima, i tu nema
kompromisa. Deca u Finskoj zbog toga, rad u kući ne doživljavaju kao neki
teret, kaznu i moranje, već kao nešto sasvim normalno i podrazumevano. Uopšte,
kako je igra nešto što finskoj deci nikad i nikako nije uskraćeno, tako se i
primerene radne obaveze podrazumevaju. Finska je država kojoj su znanje i rad
veoma bitni, pa je zato u osnovnim školama zanatstvo obavezan predmet od prvog
razreda, a od 7 – 9 razreda i predmet domaćinstvo, gde uče kuvanje, serviranje,
finansije u domaćinstvu, zdravlje u ishrani.. Deca uče tokom školovanja da
pletu, kroje, šiju da rade sa drvetom, obavljaju sitnije popravke u kući,
peglaju…
U
Finskoj deca nemaju domaće zadatke, jer se smatra da je izuzetno bitno da deci
ostane vreme za igru i slobodne aktivnosti. Finci shvataju da deca polaskom u
školu ne postaju odrasli, već su i dalje samo deca ali i školarci. Upravo zato
me nekada čudi, zašto u Srbiji i danas postoje domaći zadaci, koji dodatno
oduzimaju deci vreme za tako preko potrebnu igru, a ako uzmemo u obzir da se
mnoga deca, polaskom u školu upisuju na balet, na klavir, kurseve jezika,
često, ne svojom voljom, dok sve to postignu u toku dana, njima je, na žalost,
pravo na igru onemogućeno.
To
svakako nije dobro. Kada bi škole ukinule domaće zadatke, bar do petog razreda,
kada bi roditelji deci uveli neke umerene vannastavne aktivnosti, a ostalo
ostavili deci samo za igru, deca bi bila srećnija, ali nikako manje uspešna,
naprotiv.
U
Finskoj se i nastavni sadržaji u ovom uzrastu, odvijaju kroz igru, a često se
nastava održava i u prirodi, na vazduhu. Opuštena atmosfera, učenje kroz igru i
čest boravak na svežem vazduhu, doprinosi uspehu dece. Finska je tu pravi
primer.
Ono
što je takođe, po mom mišljenju, bolje u Finskoj je i to, da deca, dolaskom u
prvi razred, nikako nisu primorana da sede mirno u klupama, jer je to za njihov
uzrast, i neprirodno i mučno. U Finskoj deca mogu da dođu do table, do druga,
da sede na klupama…jer je poenta da svi pričaju i diskutuju o lekciji, a ne da
sede mirno. Sedenje mirno i maksimalna koncentracija se razvijaju postepeno, i
kada malo odrastu, deca već i sama sede u klupama, bez primoravanja. Bitno je
da se prati priroda deteta…a u prirodi deteta tog uzrasta, nije sigurno da sedi
mirno, bar ne prve godine polaska u školu. Sticanje discipline, radnih navika,
odgovornosti, usvajanje novih pravila….ne ide ni preko noći, niti treniranjem
strogoće.
